ХРВАТИ и Словенци ћирилицу никад нису прихватили, али Срби су се, зарад утопистичке магле, олако одрицали свог културног наслеђа
Под Влашћу Германства
СВИ који су се бавили историјом Србије под аустро-немачком окупацијом (1915-1918) знају да су окупатори забранили употребу ћирилице, и да је латиница била званично писмо. Деца су у школама све предмете, осим православне веронауке, учила латиницом. Очито је, наравно, да је борба против ћирилице, у ствари, била борба против српског идентитета.
Тек је ослобођење 1918. ћирилицу вратило Србима; али, несрећно југословенство наставило је да „беневолентно“ намеће латиницу, што кроз причу о „троименом народу“, што кроз причу о братству – јединству. Хрвати и Словенци ћирилицу НИКАД нису прихватили, али Срби су се, зарад утопистичке ружичасте магле у својим главама, олако одрицали свог културног наслеђа.
НДХ против ћирилице
А онда је проглашена усташка Независна Држава Хрватска, чија је Законска одредба о забрани ћирилице била врло кратка: њен члан први је гласио: „На подручју Независне Државе Хрватске забрањује се употреба ћирилице“. Био је тек 25. април, усташе се још нису учврстиле, а акт је донет. Овај акт потписао је Анте Павелић лично, док је министар унутрашњих послова НДХ, Андрија Артуковић, потписао „Проведбену наредбу“, у којој је стајало: „Забрањена је свака употреба ћирилице на цијелом подручју Независне Државе Хрватске. То се нарочито односи на цијело пословање државних и самоуправних тијела, на уреде јавног поретка, на трговачке и њима сличне књиге и дописивање и све јавне написе.
Према томе наређујем: да се на цијелом подручју Независне Државе Хрватске одмах обустави свака употреба ћирилице у јавном и приватном животу. Свако штампање ма каквих књига ћирилицом је забрањено. Сви јавни написи писани ћирилицом имају се неодвлачно, а најкасније у року од три дана скинути“. Казна је била 10. 000 динара (још нису увели куну) или месец дана затвора. Дакле, пре него што су почели да кољу православне Србе, усташе су заклале ћирилицу.
Од Броза до „постјугословенског простора“
Колико је ћирилица сметала у доба брозоморе? Јасно је, наравно: довољно је, у књизи „Светац и магле“ Пера Симића, видети документ који се налази у Архиву Ј. Б. Тита, о изложби Милића од Мачве, с почетка шездесетих година, у Београду, где се нарочит нагласак ставља на каталог објављен ћирилицом, и величање ћирилице: титоисти су од ћирилице бежали као ђаво од крста, сматрајући је срчиком српске самоистоветности.
И ратови с краја прошлог века били су, између осталог, ратови против ћирилице. Тако су Хрвати, у „лијепој њиховој“, уништили на десетине хиљада ћириличних књига у својим јавним библиотекама (о томе постоји књига Анте Лешаје), што су учинили и Арбанаси, после „своје“ НАТО победе 1999. године. У библиотекама Србије не само да нису уништаване латиничне књиге, него су књиге и Словенаца, и Хрвата, и Арбанаса, остале у својим полицама. И добро је што је тако. Да је другачије, били бисмо неко други, а не Срби.